Tri velika igrača i njihova igra živaca od koje svet strahuje

Nakon napada dronom na Abkaik u Saudijskoj Arabiji, najveće svetsko postrojenje za preradu nafte, izgledalo je kao da je Bliski istok ponovno na ivici rata.

Izvor: Jutarnji list
Podeli
Deposit photos/lightsource
Deposit photos/lightsource

Članovi vlade američkog predsednika Donalda Trampa direktno su okrivili Iran, Tramp je najavio da je Amerika, poput puške, "zapeta i spremna", no potom se primirio i objavio da čeka da mu Saudijci kažu šta žele dalje da učini, piše u analizi Jutarnji list.

Kada je državni sekretar Majk Pompeo stigao u sredu u Rijad, pet dana nakon napada, čak je i najagresivniji član Trampove vlade znatno ublažio svoje stavove i najavio da Vašington i njegovi saveznici tragaju za "mirnim rešenjem" situacije. U pozadini ovog složenog slučaja, kao i uvek, nalazi se žestoka bitka Irana i Saudijske Arabije za dominaciju na Bliskom Istoku, zalIvski hladni rat, u kojem gotovo da i nema pozitivaca.

Današnje rastuće napetosti počele su pre nešto više od godinu dana, kada je Tramp u maju prošle godine odlučio da se Amerika jednostrano povlači iz sporazuma o nuklearnom naoružanju sa Iranom, koji je na tri godine koliko-toliko primirio tenzije u regiji. Sporazum je sklopila prethodna američka administracija, zajedno sa zemljama članicama Saveta bezbednosti UN-a, Nemačkom i Evropskom unijom.

Na pitanje zašto je američki predsednik odlučio da raskine sporazum sa Iranom najbolje odgovara vic koji već par godina kruži internetom: kako nagovoriti Trampa da promeni sijalicu? Recite mu da ju je Obama postavio.

Agresivno ponašanje

Tramp je godinama kritikovao sporazum sa Iranom, verujući da može da postigne bolji. Prilikom izlaska iz sporazuma najavio je kako će pronaći "stvarno, sveobuhvatno i trajno rešenje" koje bi trebalo da spreči Iran da razvije nuklearno oružje. Nametnuo je sankcije Iranu, verujući da će Teheran time prisiliti da se vrati za pregovarački sto i pristane na ustupke koje bi potom mogao da prikazuje kao svoj veliki spoljnopolitički uspeh, no ta strategija mu se obila o glavu.

Iran je nakon američkog povlačenja iz sporazuma počeo da se ponaša sve agresivnije u regionu, verovatno da bi demonstrirao prednosti mirovnog sporazuma, ali i kako bi obezbedio da u budućim pregovorima napušteni sporazum bude tek polazna tačka, minimum ispod kojeg se ne ide.

Većinu svoje agresije Iran je usmerio na najvećeg regionalnog suparnika, ujedno i najodanijeg američkog saveznika u regionu, Saudijsku Arabiju. Iranci su odlučili da Saudijce udare tamo gde ih najviše boli i gde će ceo svet osetiti posledice - proizvodnju nafte.

U maju ove godine neidentifikovani napadači sabotirali su četiri naftna tankera u Omanskom zalivu, od kojih su dva bila u vlasništvu "Aramka", saudijske državne naftne kompanije. Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, napad su odradile izrazito dobro obučene i obaveštene snage.

Tramp kada preti blefira? Foto: EPA-EFE/Michael Reynolds pool
Tramp kada preti blefira? Foto: EPA-EFE/Michael Reynolds pool

Tankeri su sabotirani stručno, sa hirurškom preciznošću. Magnetne mine postavljene su na delove oplate pored pogonskih mehanizama, na mestu gde neće uzrokovati ni curenje nafte niti potonuće broda. Napadači su znali tačne nacrte brodova, razumeli se u mašinstvo, bili dovoljno dobro obučeni da brodovima priđu bez otkrivanja svoje prisutnosti i pobegnu na bezbedno pre nego što su eksplozije zatresle brodove. Za sobom nisu ostavili nikakve dokaze, ali istraga UN-a zaključila je da je napad "morao da bude sponzorisan od strane neke države”. Iako se verovatno radilo o iranskim specijalcima, što su tvrdili i Vašington i Saudijska Arabija, Teheran je zadržao dovoljnu distancu da napada da može da negira bilo kakvu umešanost.

SAD je odgovorio slanjem dodatnih 1.500 vojnika u Persijski zaliv, zajedno sa izviđačkim letelicama, ratnim avionima, vojnim inženjerima i drugim snagama. No, mesec dana kasnije napadnuta su još dva tankera, ponovno bez ikakvih dokaza o tome ko su napadači.

Ubrzo je došlo i do direktnog sukoba američkih i iranskih vojnih resursa, kada je protivzračna obrana Iranske revolucionarne garde srušila najmoderniji američki izviđački dron "Global Hawk" u Ormuskom moreuzu.

Tramp je dan kasnije tvrdio da je sve bilo spremno za odmazdu, avio napade na iranska vojna postrojenja, ali da je napad otkazao u poslednjem trenutku, deset minuta pre planiranog početka, jer su mu vojni zvaničnici rekli da bi u napadima poginulo do 150 ljudi. Odmazda je dan kasnije izvedena u obliku sajber napada, bez ljudskih žrtava.

Da li je Tramp stvarno bio zabrinut zbog gubitaka ljudskih života, nikad nećemo saznati. Vrlo verovatno su mu zvaničnici Pentagona jasno dali do znanja da bi vazdušni napadi doveli do eskalacije sukoba iz kojeg bi teško izašli kao pobednici. Takvu su poruku verovatno čitali i u Teheranu: Tramp kada preti, blefira.

Saudijska Arabija na papiru je izuzetno moćna vojna sila, sa trećim najvećim vojnim budžetom na svetu, iza SAD-a i Kine. Ali, u praksi se pokazala kao papirni tigar. Rat u Jemenu protiv Hutija, koji su uz podršku Irana svrgnuli prosaudijskog predsednika, traje od 2015. godine, a stručnjaci su ga proglasili “višegodišnjim patom”.

Kampanja vazdušnih napada

Uz sve svoje oružje i vojnu tehnologiju, Huti su ukopani u svojim pozicijama. Kampanja vazdušnih udara i lokalne borbe prouzrokovale su jednu od trenutno najvećih humanitarnih katastrofa, a UN upozorava da obe strane verovatno čine ratne zločine. Na saudijskoj strani nalaze se i američki i britanski vojnici, koji asistiraju u komandnim centrima za vazdušne napade, ali Hutiji su svejedno u stanju da izvedu vazdušne udare na ciljeve u Saudijskoj Arabiji, poput civilnih avio luka.

Iran Hutijima pruža vojnu pomoć, dostavlja oružje i podržava ih koliko može. Udari na Saudijsku Arabiju koje Huti sprovode ispunjavaju iranske strateške ciljeve, a najverovatnije su poslužili i kao praktičan alibi za napad na Abkaik, koji gotovo sigurno nije lansiran iz Jemena. Huti su spremno preuzeli odgovornost, predstavljajući se time kao kredibilnija vojna sila nego što stvarno jesu, dodatno sramoteći saudijsku vojsku, a Iranu su dali sve što mu treba da pred međunarodnom zajednicom može da tvrdi kako sa napadima nema nikakve veze.

U direktnom sukobu Saudijske Arabije i Irana vojni analitičari tvrde da "ne bi bilo pobednika". Iran ima dvostruko više vojnika od Saudijaca, ali iranski avioni su stari i očajnički im treba modernizacija. Sa druge strane, Iranska revolucionarna garda ostavlja dojam znatno bolje organizovane vojske, i mnogo bolje motivisane. Saudijskom Arabijom vlada nepotizam, i na odgovorne pozicije se postavljaju odani i podobni, a ne sposobni, što se vidi i na učinku njenih vojnih snaga.

SAD nema više ozbiljne rezerve pešadije koju bi mogle da pošalju u sukob - većina američkih vojnih divizija izmorena je godinama ratova i mirovnih akcija u Iraku i Avganistanu. Bez "čizama na tlu" nema ni kontrole teritorija, a Iran bi verovatno bio u stanju da odbije bilo kakav pokušaj invazije. Sukob bi se time sveo na prepucavanje vazdušnim i raketnim napadima, u kojima bi najveća žrtva bilo svetsko tržište energenata. Kroz Ormuški moreuz, između Irana i Saudijske Arabije, prolazi petina svetske proizvodnje nafte.

Slaba obrana

Iran ima na raspolaganju doslovno hiljade raketa, kojima bi mogao da gađa naftna postrojenja, vojne baze, uključujući i američke baze na teritoriju Saudijske Arabije, te gusto naseljene gradove. Saudijska Arabija ima stotinak raketa, kineske proizvodnje, i dosta slabu protivraketnu obranu, kao što su pokazali i napadi na Abkaik.

Direktni sukob uzrokovao bi teške ekonomske gubitke Saudijskoj Arabiji, verovatno potpuno razotkrio njenu vojsku kao tigra od papira, a američke gubitke - aviona ili vojnika u bazama - Tramp bi jako teško opravdao pred domaćom javnosti. Ni Tramp niti Saudijci, dakle, ratom ne mogu dobiti ništa, dok iranski vođe veruju da nemaju šta da izgube.

Sankcije koje je SAD nametnuo Iranu, i za koje pritiska sve svoje saveznike da ih se pridržavaju, žestoko su pogodile iransku ekonomiju, zavisnu o izvoz nafte, do te mere da je inflacija već dostigla 40 odsto. Iranu hitno treba uspeh, pre nego što ekonomski uticaj na njegove građane počne ozbiljno da ljulja podršku režimu. Za Iran, koji takođe verovatno ne želi rat, otvoreni bi sukob najizglednije bio kohezivni element za njegove građane, dok bi gotovo sigurno poljuljao i Trampa i al-Saudije.

Nakon napada vrhovni vođa Irana, ajatolah Ali Hamenei nije ni rečju pomenuo sam napad, ali jasno je dao do znanja koji su njegovi uslovi za bilo kakve pregovore sa SAD.

- Ako Amerika povuče svoje reči i vrati se nuklearnom sporazumu, koji su prekršili, smeju da učestvuju u sastancima sa potpisnicima sporazuma - rekao je Hamenei. Prevedeno, ako se Tramp pospe pepelom sme da sedi u ćošku.

Iran svojim ponašanjem igra opasnu igru, hodajući po samoj granici dopustivog, kockajući se da će na kraju time podstaći međunarodnu zajednicu da prisili SAD i Saudijsku Arabiju na postizanje diplomatskog rešenja, te da druga strana ima više da izgubi.

Kada je Tramp pripretio "zapetim" američkim oružjem, Iranci su odlučili da prokažu njegov blef i zaprete "otvorenim ratom" u slučaju bilo kakve odmazde za napad za koji ne preuzimaju odgovornost. Ministar spoljnih poslova Irana Džavad Zarif u četvrtak je zatražio da Rijad smesta objavi dokaze na osnovu kojih tvrde da je napad izveden iz Irana, a odbio je da ponudi bilo kakve dokaze da su ga izveli Huti uz vrlo logično objašnjenje: “Ne mogu znati da su ga oni izveli jer sam samo čuo njihovu izjavu. Znam da ga mi nismo izveli. Znam da su oni izjavili da su ga izveli”. Teret dokaza je, stoga, na Saudijcima i SAD-u.

Novi problem

Tramp je od ministarstva finansija za sada zatražio dodatne sankcije protiv Irana, što bi mogao da bude znak da su se iranski vođe ipak preračunale. Ali, učiniti Iran još očajnijim samo podiže opasnost da će ga gurnuti preko ivice. Bez povratka za pregovarački sto, Iranu ne preostaju druge opcije osim dalje prikrivene agresije protiv Saudijske Arabije i američkih interesa u regionu, što Saudijci, čini se, žele da izbegnu po svaku cenu.

Pompeov poziv na "mirno rešenje" mogao bi da bude apel za povratak u pregovore, ali tu će se sve strane suočiti sa novim problemom za koji su u potpunosti same krive - ni jednoj se strani više ne može verovati.

Na putu za Saudijsku Arabiju Pompeo je napao novinare što prenose izjavu Huta o preuzimanju odgovornosti. "Ne biste smeli da pišete 'Huti su rekli', već 'poznati lažljivci Huti su rekli sledeće'", rekao je Pompeo, nesvestan ironije svojih reči.

Predsednik Tramp već je u martu ove godine prešao granicu od 10.000 laži izgovorenih u svom mandatu, a nakon tog datuma dnevni prosek lažnih i zavaravajućih tvrdnji porastao je sa 13 na 20. Njegova sklonost laganju ide toliko daleko da nije prihvatio da je greškom naveo Alabamu kao jednu od saveznih država kojima preti uragan "Dorijan", već je markerom docrtao krug na zvaničnu mapu pretnje uragana kako bi obuhvatio i Alabamu.

Iran je, sa druge strane, takođe država bez ozbiljnog kredibiliteta u međunarodnim odnosima. Teheran je pismeno obećao Gibraltaru da naftni tanker "Grace 1" neće prekršiti sankcije EU protiv Sirije i prevesti naftu u sirijsku rafineriju, što je bio preduslov da Gibraltar oslobodi zaplenjeni tanker 15. avgusta. Tri nedelje kasnije, sateliti su uslikali "Grace 1" ispred sirijske luke Tartus.

Saudijske vlasti takođe se nisu iskazale, svojim ponašanjem nakon ubistva novinara Džamala Kašogija u saudijskoj ambasadi u Turskoj. Zvanična priča vlade menjala se gotovo svakodnevno, kako su pojavljivali novi dokazi, a na kraju su žrtvovani svi učesnici ubistva kako bi se zaštitio najverovatniji naručilac, princ i de facto vladar Saudijske Arabije Muhamed Bin Salman.

Međunarodna diplomatija zavisi od kredibiliteta i poverenja, valuti koja hronično nedostaje i Trampu, i Bin Salmanu i Aliju Hameneiju. Poslednji sporazum, u kojem je učestvovala i EU i sve članice Saveta bezbednosti, predstavljao je pokušaj da se učestvovanjem više strana sa različitim interesima u regionu obezbedi kredibilnost koja bi izostala u bilateralnim dogovorima, ali Tramp je nemuštim, jednostranim potezom znatno oslabio kredibilnost takvih rešenja u budućnosti.

Uprkos napetostima, trenutno stanje na Bliskom istoku za sada se ipak kreće u smeru diplomatije. Goruće je pitanje može li znatno oslabljeni mirovni proces vođa bez međusobnog poverenja dovesti do rezultata pre nego što Iran napravi pogrešan korak u svojem plesu po ivici, koji bi odmazdu i potpuni rat učinio neizbežnim.

strana 1 od 547 idi na stranu