Recept za čorbu koji je stigao iz svemira

Mesec dana pre Jurija Gagarina u kosmos je otišao izvesni Ivan Ivanovič koji je iz svemira poslao recepte za dve čorbe. Odgovor na ovo pitanje pokušaće da ponudi knjiga &ldquo;Zvezdani&rdquo;, biografija Jurija Gagarina.Danas je svima poznata zvanična verzija čovekovog prvog leta u kosmos i čini se da tu nema nikakve tajne, misterije ili zavere. Prvi čovek koji je odleteo u kosmos bio je sovjetski pilot Jurij Aleksejevič Gagarin. Let se dogodio 12. aprila 1961. godine u svemirskoj letelici Vostok. Iako je trajao nešto kraće od dva sata ovaj let je bio prvu veliki korak u čovekovom osvajanju svemirskih prostranstava. Za razliku od američkog sletanja na Mesec koje su kasnije pratile brojne spekulacije i teorije zavere o autentičnosti celog događaja, niko nije sumnjao da se Gagarinov let zaista dogodio. Da li je baš tako? Istina je da su teorije zavere o prvom letu u kosmos započele čak i pre nego što se ovaj let dogodio. Naime, mesec dana pre nego što se desio zvanično prvi čovekov let u svemir u kome je glavnu ulogu imao Gagarin, zbio se događaj koji je godinama kasnije unosio sumnje u zvaničnu verziju. Tog 25. marta 1961. godine grupa seljaka slučajno je prisustvovala prvom povratku nekog čoveka iz svemira. Čim su uočili kako se spušta svojim padobranom bilo im je jasno da tu nešto ne funkcioniše kako bi trebalo. Kada je nogama dodirnuo tlo ovaj kosmonaut je pao u nesvest. Seljaci su videli da leži nepomičan i odmah su potrčali da mu pomognu. Međutim, između njih i onesvešćenog kosmonauta iznenada se pojavio kordon vojske. Što je najčudnije vojnici nisu preduzimali ništa da pomognu svemirskom putniku. Seljaci su bili zapanjeni jer su vojnici samo stajali okolo i nisu nikome dozvoljavali da priđe telu. Prokomunistički list Dejli vorker koji je izlazio u Americi tada je objavio priču svog dopisnika iz Moskve Denisa Ogdena. U ovom članku Ogden je iskoristio da saobraćajnu nesreću u kojoj je povređen jedan od probnih pilota poveže sa ovim čudnim događajem kojem su prisustvovali sovjetski seljaci. U članku je napisao da je taj čovek zapravo kosmonaut koji se spustio na zemlju u svemirskom brodu Rusija. Stručnjaci iz Britanskog međuplanetarnog društva su sve do 1979. godine sve ove glasine uzimali kao ozbiljne. &bdquo;Postoje mnoge kontroverze oko imena prvog čoveka koji je odleteo u kosmos&ldquo;, stoji u jednom tekstu ovog udruženja. &bdquo;Edvard Bobrovski, francuski spiker koji je boravio u poseti Moskvi, u aprilu 1961. otkrio je da je, prema pouzdanim izvorima, Sergej Iljušin, sin slavnog ruskog konstruktora aviona i odvažnog pilota, iskoristio svoje veze kako bi on odleteo u kosmos tri ili četiri nedelje pre Gagarina. Nakon povratka na Zemlju spasilačka ekipa našla ga je u polusvesnom stanju. Sergej Iljušin je od tada u komi.&ldquo; Ovaj tekst sadrži niz netačnih informacija. Naime, slavni konstruktor aviona se zove Sergej, a njegov sin je Vladimir. Ni prezime francuskog dopisnika Bobrovski ne zvuči baš mnogo francuski. Sa druge strane, baš tog dana za koji teoretičari zavere veruju da se zaista dogodio prvi čovekov let u kosmos, iz jedne sovjetske svemirske letelice upućeno je nekoliko radio-poruka. U ovim porukama iz svemira mogli su da se čuju malo čudni izveštaji. Naime, muški glas je poslao recepte za ški čorbu od kupusa i boršč čorbu sa cveklom i brašnom. Da li je neko zaista leteo u svemir pre Gagarina? Zašto se vojska onako čudno ponašala kada je opkolila navodnog putnika iz svemira? I ko je poslao recepte za čorbe iz svemira mesec dana pre nego što je, makar zvanično, prvi čovek odleteo u kosmos? Istina je da jeste postojao kosmonaut koji je putovao u svemir pre Gagarina. I o njemu se zna sve. Taj &bdquo;tajanstveni&ldquo; putnik zvao se Ivan Ivanovič. Odnosno, tako su učesnici sovjetskog svemirskog programa nazvali lutku u obliku čoveka koja je trebalo da učestvuje u probnom letu. Obukli su lutku u isti tip svemirskog odela koje će mesec dana kasnije obući Gagarin, s istim tipom izbacivog sedišta i padobranskom opremom. Kako bi proverili da li je radio sposoban da pošalje ljudski glas iz kosmosa naučnici su u svemirski brod postavili magnetofon. Onda su se službenici bezbednosti pobunili jer su se uplašili da ako oni sa Zapada uhvate ove signale mogu pomisliti da potajno šalju pravog kosmonauta u svemir. Nije im se dopao ni predlog da snime pesme, jer bi tada strani špijuni mogli da pomisle da je njihov pilot šenuo. Na kraju je pronađeno neko srednje rešenje. Na magnetofonsku traku je nasnimljen hor (jer niko neće pomisliti da su uspeli da pošalju ceo hor u svemir), a preko toga su snimili recepte za čorbe. Zato su seljaci videli kako padobranac beživotno pada na tlo. I zato su se vojnici ponašali onako nezainteresovano. U pitanju je bila lutka u kojoj nema života. Dve nedelje ranije jeda lutka koja je manje verno podsećala na čoveka takođe je bila poslata u svemir. Kako su oba probna leta bila uspešna na red je došao i Gagarin. Ovo je jedna od priča o prvom čoveku u svemiru koju u knjizi Zvezdani iznose autor dokumentarnih filmova Džejmi Doran i novinar koji piše o nauci i svemiru Pirs Bizoni. U pitanju je biografija Jurija Gagarina koju je, povodom šezdeset godina od njegovog leta, u prevodu Nataše Gatalice objavila izdavačka kuća Službeni glasnik. U ovoj knjizi obuhvaćen je ceo Gagarinov život. Od detinjstva u rodnom Klušinu tokom nacističke okupacije, zatim porodični i privatni život, preko čuvenog leta i priče kako je do njega došlo, pa sve do tragične smrti i pokušaja da se otkrije kako je do nje došlo.Iako je autobiografsko delo, knjiga se čita kao da je u pitanju napet špijunski triler, uzbudljiva svemirska avantura i detektivski roman o misterioznoj smrti. Jer život Jurija Gagarina je bio sve samo ne običan i uobičajen. Ono što posebno nadahnjuje u ovoj knjizi jeste taj duh vremena. Doba u kome je, sa jedne strane, svet bio u senci potencijalnog nuklearnog sukoba, a, sa druge strane, svet koji je zadivljen naukom, društvo koje slavi napredak i tehnološki progres, društvo koje je opčinjeno i oduševljeno zagledano u budućnost i sve one prelepe stvari koje ih u njoj očekuju. Čitajući ovu knjigu u dobu u kome čovečanstvo ponovo &bdquo;otkriva&ldquo; da je Zemlja ravna ploča, da vakcine ne rade, a da pomažu samo molitve i čudotvorni talismani i kristali, u vremenu u kome se deca &bdquo;leče&ldquo; mazanjem majoneza po tabanima, a &bdquo;spasavaju&ldquo; od medicine, u vremenu u kome nam iz svemira prete samo zli vanzemaljci, u dobu gde zvezde više nemaju status nebeskih tela, već tačkica na nebu u kojima je zapisana sudbina, gde je budućnost nešto strašno neizvesno, a mračna prošlost svetla i puna spasonosnih rešenja od problema sutrašnjice, čovek ne može, a da se ne zapita da li je Jurij Gagarin, gledajući planetu u njenoj veličanstvenosti, mogao da zamisli da će budućnost izgledati ovako kakvu smo je stvorili.