Jednog od najznačajnijih srpskih pisaca Prvi svetski rat zatekao je u Beču, gde je i mobilisan

U varošici u Čongradu, u nekadašnjoj Austrougarskoj, a današnjoj Mađarskoj, pre tačno 127 godina rodio se srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka.

Izvor: B92
Podeli

Miloš Crnjanski 1914.jpg
By Ἐπαμεινώνδας - <a rel="nofollow" class="external free" href="http://eng.digital.nb.rs/view/MCF-063&amp;p=001&amp;w=1886&amp;h=896">http://eng.digital.nb.rs/view/MCF-063&amp;p=001&amp;w=1886&amp;h=896</a>, Public Domain, Link

Neprevaziđeni srpski pisac Crnjanski rođen je 26. oktobra 1893. godine, a brojni tumači njegovog dela naglašavali su da je ovaj pisac na jedinstven način predstavio izuzetno teško istorijsko iskustvo srpskog naroda, razvejanog sticajem tragičnih oklonosti već vekovima na širokim prostranstvima srednje i istočne Evrope, što je središnja tema njegovog kapitalnog dela "Seobe".

U tadašnjoj Austrougarskoj njegov otac, niži činovnik, našao se po kazni. Zbog neobuzdanog ponašanja uklonjen je iz Banata, u sredinu koja je bila gotovo potpuno nesrpska. I po ocu (Ilandža) i po majci (Pančevo) Crnjanski je bio Banaćanin.

Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Temišvaru, koji je s mnogo topline opisivao u sećanjima, kao i malenu srpsku zajednicu, ostatak ostataka nekada ugledne i bogate srpske opštine.

Crnjanski je bio briljantan stilista, jedna je od ključnih pojava srpske književnosti uopšte.

Mala porodica Crnjanski živela je u bedi. "Majka me je prepovijala", zapisaće mnogo kasnije Crnjanski, "u koritu za mešenje hleba." Porodica će se ubrzo, 1896, preseliti u Temišvar, gde mladi Crnjanski uči osnovnu školu i gimnaziju, a 1905. postaje đak Pijarističkog liceja, prenosi Tanjug.

U Temišvaru je mladi školarac igrao fudbal, bavio se gimnastikom, slikao i napisao svoje prve stihove, pa i pesmu "Sudbu", koju će objaviti u somborskom listu Golub, 1908. godine.

Pisanje ga zaokuplja - okušava se i u drami i u romanu, a kao pesnik predstaviće se i u "Bosankoj vili", 1912. pesmom do koje će veoma držati – "U početku beše sjaj", prenosi Nacionalna geografija. Iste godine na Rijeci upisuje Eksportnu akademiju, a već iduće, 1913. i filozofiju u Beču.

U Beču ga zatiče i Prvi svetski rat, gde je mobilisan u austrougarsku vojsku. Ratuje u Galiciji i Italiji, zamalo ne izgubivši glavu. Posle rata, 1918. dolazi u Beograd, gde upisuje studije književnosti i uređuje list "Dan". Objavljuje prve knjige – zaredom: dramu Maska (1918), Liriku Itake (1919), Priče o muškom (1920) i Dnevnik o Čarnojeviću (1921).

Nakratko putuje u Pariz i Italiju, a po povratku, 1921, ženi se Vidom Ružić, koja će mu ostati doživotna supruga, "deleći s njim radosti njegove slave i gorčine njegovog stradanja", kako će pred smrt u svome testamentu zapisati gđa Crnjanski. Počinje da radi kao nastavnik u Pančevačkoj gimnaziji, a posle stečene diplome na Filozofskom fakultetu (1922), postaje profesor IV beogradske gimnazije. Bavi se angažovano i novinarstvom – u "Vremenu", "Politici", "Našim krilima", "Jadranskoj straži".

Postaje i ataše za štampu u Berlinu (1928/9). Ali ne zapostavlja pisanje. Roman Seobe, koji je objavljivao u Srpskom književnom glasniku (1927), dve godine kasnije objavljuje i kao knjigu, za koju će dobiti i nagradu Srpske akademije nauka (1930). Ređaju se knjige: Ljubav u Toskani, Sabrana dela, u dva toma, Knjiga o Nemačkoj, Sveti Sava.

Godine 1934. i 1935. posvetiće svom nedeljniku "Ideje", kojim će izazvati burne književne i političke polemike onoga vremena.

Ući će i u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavije – u Nemačkoj (1935/38) i u Italiji (1939/41). Po izbijanju rata evakuisan je iz Rima, preko Madrida, za Lisabon, odakle odlazi u London, gde će neko vreme biti i savetnik za štampu u jugoslovenskoj emigrantskoj vladi. U Londonu ostaje i posle rata, sve do 1965. godine, kada se vraća u Beograd.

Iako će mu emigrantske godine biti mukotrpne, biće stvaralački bogate. Napisaće tamo veliki Roman o Londonu i svoje najznačajnije delo – Drugu knjigu Seoba. Kao i svoj Lament nad Beogradom (1956), ali koji će najpre objaviti u Johanesburgu (1962). Ali pre samog autora, u zemlji će se pojaviti više njegovih knjiga: Seobe, Dnevnik o Čarnojeviću, drama Konak (koja će se 1958/59. izvoditi u Narodnom poozorištu u Beogradu), Itaka i komentari, Druga knjiga Seoba... a nedugo po povratku i Sabrana dela u 10 tomova (1966), u okviru kojih prvi put i Kod Hiperborejaca. Počinje da objavljuje delove svojih memoara Embahada u kojima će za sebe reći da je bio "mala igračka sudbine".

Početak osme decenije obeležiće njegovi novi romani Kap španske krvi (1970) i Roman o Londonu (1971), za koji će dobiti i NIN-ovu nagradu i Nagradu za najčitaniju knjigu godine.

Poslednje godine života posvećuje Knjizi o Mikelanđelu, kojim se, u stvari, bavio celog svog života. Napunivši 30. oktobra 1977. osamdeset i četiri godine, umire mesec dana kasnije, 30. novembra, pošto je prestao da uzima hranu i lekove.

Tek posthumno biće objavljene njegove velike knjige Knjiga o Mikelanđelu (1981) i Embahade (1985).

strana 1 od 47 idi na stranu