Šta bi bilo kad bi bilo: Priče koje su zauvek promenile sve

Svima dobro poznata, a možda i pomalo izlizana fraza "šta bi bilo kad bi bilo" ima određenu težinu u svakom sportu.

Luka Nikolić
Podeli
Photo by Allsport/Getty Images
Photo by Allsport/Getty Images

Ljudi su uglavnom podeljeni na one koji dešavanjima iz prošlosti ne daju previše na značaju i ne vole da razmišljaju o tome kako bi neke sitnice promenile tok istorije.

Drugi, međutim, konstantno podsećaju da su neke banalne situacije uticale na to kako će jedni ili drugi biti viđeni do kraja života, i duže.

Kako jedna situacija, ma koliko mala i na prvi pogled nebitna bila, može da uobliči nečiju karijeru, nečiji život.

Odgovor na pitanje šta bi bilo kad bi bilo nikada ne možemo da znamo, o čemu god se radilo, ali uvek možemo da spekulišemo i da maštamo.

U ovom tekstu ćemo se baviti nekim od najznačajnijih situacija koje opisuju ovu frazu, kao na primer: Šta bi bilo da Mijatović nije pogodio prečku?

Ili da su sudije videle da je Kerem Tunčeri nagazio aut-liniju?

Uf, ipak nećemo o tome, zaći ćemo malo "dublje".

Vulkano ostavio Blekburn bez Levandovskog

Godina je 2010, a Blekburn Roversi se nalaze na sredini tabele Premijer lige. Menadžeru Semu Alardajsu se ne sviđa ono čime raspolaže u napadu, kao ni procenat iskorišćenih prilika.

Morten Gamst Pedersen dominira sredinom terena, podržava ga Dejvid Dan, ali imena kao što su Franko di Santo i Nikola Kalinić ne uspevaju da iskoriste prilike koje im se serviraju.

Ofanzivni vezista Dan je te sezone bio najbolji strelac ekipe sa deve pogodaka na 41 meču, pa se kreće u potragu za napadačem.

Skautira se – Robert Levandovski.

Photo by Lars Baron/Getty Images
Photo by Lars Baron/Getty Images

"Dosta smo gledali Roberta i znali smo da se radi o vrhunskom naapdaču. Imali smo neku vrstu dogovora spremnu i išao sam sa Semom (Alardajsom) da ga gledamo kako igra za Leh iz Poznana. Razgovor sa direktorom kluba je prošao dobro, u načelu smo se dogovorili i sa Robertom", prisetio se tadašnji sportski direktor Martin Glover.

A, onda...

"Posle toga, sve što je moglo da pođe po zlu - pošlo je po zlu. Imao je rezervisan let za Veliku Britaniju, ali su svi letovi otkazani zbog oblaka od vulkasnog pepela koji se napravio".

I tako, Robert nije mogao da doleti na Ostrvo i potpiše ugovor sa moćnim Blekburnom, a u međuvremenu su se javile i sumnje oko tog transfera vrednog 4 miliona funti, pa je u priču "uletela" Borusija iz Dortmunda.

Poljak je za Borusiju odigrao 187 mečeva i postigfao 103 gola, uz 42 asistencije, da bi zatim prešao u Bajern i na 275 mečeva postigfao 230 golova i imao 52 uspešna dodavanja.

Maradona na korak od Šefilda

Vraćamo se u prošli vek, u 1987. godinu.

Dijego Armando Maradona je vodio Napoli do prve titule Serije A, samo godinu dana nakon što je umalo sam odveo Argentinu do titule prvaka sveta u Meksiku.

Tada su svi znali ko je Maradona, a to nije bio slučaj deceniju ranije.

Tada 17-godišnji Argentinac bio je samo jedan od južnoameričkih igrača koji su privlačili pažnju brojnih everopskih skauta, a sve je kulminiralo tokom Svetskog prvenstva 1978.

Mario Kempes, Riakrdo VIlja i Osvaldo Ardiljes zadivili su svet i naterali hilajde da radosno uzvikuju njihova imena, te skaute da se dodatno posvete tom delu sveta.

Menadžer Šefild junajteda Heri Haslam imao je cilj da potpiše ugovor sa nekom od južnoameričkih zvezda, uprkos lošim međunarodnim odnosima Argentine u tom dobu.

Photo by Allsport/Getty Images
Photo by Allsport/Getty Images

Tada je šef stručnog štaba "oštrica" naleteo na mladog Maradonu, koji zbog godina nije bio deo reprezentacije Argentine i – došao je na korak da završi transfer vredan oko 200.000 funti u kojem bi poveo Dijega sa njim nazad na Ostrvo.

"Dijego je bio spreman da krene. Ponuda je bila na stolu, oko 400.000 dolara ukupno za Maradonu i još jednog igrača po imenu Karlos Fren. Čak su im i avio-karte bile rezervisane", ispovest je Džona Ludena, autor bestselera "Jednom davno u Napulju".

Transfer je, pored ostalog, propao i zbog pohlepe agenata koji su hteli da se dodatno "ugrade", kao i zbog toga što se uprava Šefilda uplašila da izdvoji toliko novca na neproverene talente.

Priča se završila tako što je Šefild kupio Aleksa Sabelju za 160.000 funti umesto Maradone, koji je kasnije potpisao za Boku Juniors, a onda prešao u Barselonu za tada rekordnih pet miliona funti.

Sabelja je karijeru proveo igrajući i za Lids, nakon čega se vratio u Argentinu, da bi zatim bio i nacionalni selektor.

Maradona je, ipak... Pa, "Bog".

Ferguson je vrlo lako mogao da bude zaboravljen

Još jedna zanimljiva priča dolazi nam sa Ostrva. Godina je 1990, na klupi Mančester junajteda je ser Aleks Ferguson.

Popularni Fergi je tada nekoliko godina manje-više neuspešno vodio "đavole", a te sezone Junajtedu se nije dobro pisalo.

Pred početak FA kupa ta ekipa je bila malo iznad zone ispadanja, a pred duel Kupa protiv Notingem Foresta Ferguson je upisao osam mečeva zaredom bez trijumfa.

Meč sa Forestom, tada gigantom svetskog fudbala, bio je sve bliži, a kritike iz medija bile su sve jače.

Tražila se Fergijeva "glava" i bilo je jasno da će, ukoliko bude neuspešan i u Kupu, Škot dobiti otkaz.

Photo by Alex Livesey/Getty Images
Photo by Alex Livesey/Getty Images

Izvojevana je pobeda protiv Notingema, zati msu pali Hereford, Njukasl, Šefild junajted i Oldam, a onda i Kristal Palas u finalu za trofej koji se ispostavio kao katalizator za "Fergijeve bebe".

Godinu dana kasnije Junajted je osvojio Kup pobednika kupova protiv Barselone, a onda su 1992. osvojili i prvi Liga kup.

Ferguson je početak svoje "đavolske" karijere bazirao na mladim talentima kao što su bili Rajan Gigs, Dejvid Bekam, Pol Skols, Geri Nevil...

Upravo se taj trofej FA kupa ispostavio kao ključan u tome da uprava legendarnom treneru produži trajanje šanse, a to im se, svi već znaju, višestruko isplatilo.

Na kraju – 13 titula Premijer lige, pet FA kupova, četiri Liga kupa, dve Lige šampiona, jedan Kup pobednika kupova, jedan Superkup Evrope, jedan Interkontinentalni kup i jedno FIFA Klupsko svetsko prvenstvo.

A svega toga je mogao da ga košta – Hereford.

Real odbio Ronaldinja – jer je bio "previše ružan"?!

Verovatno i najbizarnija priča dolazi nam sa početkoma novog milenijuma, iz 2003. godine, a tiče se dva ljuta rivala – Real Madrida i Barselone.

Ronaldo de Asis Moreira, poznatiji kao Ronaldinjo Gaučo, poslednjih par godina u medijima je maltene isključivo zbog borbe sa zakonom, a srednom prve decenije 21. veka harao je terenima Evrope.

Njegov boravak u Barseloni i partije koje je pružao ostavljale su bez daha svakog ko ga je gledao, a mnogi ga cene za najboljeg fudbalera svih vremena na svom vrhuncu.

Zanimljiv detalj je jednom prilkom otkrio saradnik tadašnjeg predsednika Madriđana Florentina Peresa, koji je El Paisu rekao da tadašnja uprava nije videla svrhu u kupovanju Ronaldinja "jer je bio toliko ružan da bi vam uništio brend".

Nije tajna da je i Barsa želela da dovede Bekama, a provlače se informacije da je i njima bio prva želja, pre Brazilca, ali istorija je odlučila da ovako bude napisana.

Real je uvideo koliko je pogrešio sa Ronaldinjom tokom narednih sezona u kojima ih je eksplozivni Brazilac, može se slobodno reći, maltretirao.

Potrebno je istaći da je Florentino Peres, nakon što je ova skandalozna priča objavljena, demantovao ne samo navode da su iz pomenutog razloga odbili Ronaldinja, već da su ikada i želeli da ga dovedu.

"Nikada nismo ni tražili Ronaldinja", naveo je Peres jednom prilikom.

Vremešni as je za Barsu odigrao 207 mečeva i na njima je postigao 94 gola i upisao 71 asistenciju, osvojivši dve LaLige, Ligu šampiona i dva Superkupa Španije.

Šta bi tek bilo da je lep...

Maradonini amigosi i "Božija ruka"

Ovog puta godina je 1986. i već pomenuto Svetsko prvenstvo, to jest gol protiv Engleske nazvan "Božija ruka".

Kao što svi već verovatno dobro znate, Maradona je tada postigao verovatno najkontroverzniji pogodak u istoriji sporta – rukom.

Maradona je Argentini doneo pobedu nad Engleskom od 2:1 i time naterao medije da njegov enormni fudbalski talenta nazovu "podarenim od Boga, ali i od đavola".

Osim, jasno je, svih implikacija koje je imao ovaj gol, postojala je i jedna koja se odnosila na dve malo poznate ličnosti – Tunišanina Alija Bin Nasera i Bugarina Bogdana Dočeva.

Bin Naser je bio glavni sudija tog meča, a Dočev njegov pomoćnik. Njih dvojica su uvek imali dobar odnos, ali su se poslednji put pogledali u oči u 51. minutu te utakmice kada se desio pomenuti momenat.

Kada je Maradona postigao gol rukom maltene svima je bilo jasno da nešto nije bilo u redu. Bilo je jasno i sudiji i njegovom pomoćniku, ali nije bilo jasno tačno šta.

Gledali su se sve do centra terena, ali sve je ostalo na tome.

"Čekao sam Dočeva da mi da nagoveštaj toga šta se desilo ali on ništa nije signalizirao. FIFA nam je dala jasne instrukcije pre meča - ako se kolega nalazi u boljoj poziciji nego ja, moram da poštujem njegovo mišljenje", objasnio je mnogo godina kasnije Bin Naser.

Usledio je odgovor, tačnije kontranapad.

"Iako sam odmah osetio da nešto nije uredu, u to vreme FIFA nije dozvoljavala pomoćnicima da odluke raspravljaju sa sudijama. Da je FIFA stavila Evropljanina na mesto glavnog sudije u tako bitnom meču, prvi gol Maradone bi bio poništen", uperio je prstom Dočev.

Jedini put posle toga Tunišanin i Bugarin pričali su posle meča u svlačionici. Bin Naser je znao francuski i engleski jezik, a Dočev nemački i španski, pa im je bio potreban prevodilac.

To nije bio jedini primer toga da se njih dvojica nisu dobro pozavali i da su bili dijametralno različite ličnosti, a sada, mnogo godina kasnije, jasno je da je nedostajalo poverenja jednog u drugog, kao i iskustva u saradnji kod ove odluke.

Da su bili sinhronizovaniji, da su više verovali jedno drugom...

Ipak, Maradona će ih zauvek zvati "svojim amigosima".

Toliko, za sada.

Luka Nikolić

strana 1 od 3 idi na stranu