- Komentari -

Robertov lek koji nas je spasao

Robertu Smitu je izgleda, od rođenja bilo „suđeno“ da bude pomalo depresivan, pomalo bipolaran u ispadima radosti koji se smenjuju sa tugom, i vrlo tvrdoglav - osoba koja ne odustaje. The Cure su „bipolarni“ u svom smenjivanju radosti i poleta (ređe) i tuge (češće).

Piše: Žikica Milošević Izvor: EXIT
Pošaljite komentar
  1. Cure sam otkrio neke 1986, album Head on the door. To je bio onaj osecaj "E, ovako danas muzika treba da izgleda". Par godina kasnije pita me drug "Jesi slusao one mracne, prva cetiri albuma?" Na moj odgovor da na zalost nisam, samo se nasmejao i rekao "Nemas ti pojma sta je Cure" i uvalio mi nekoliko kaseta. Tek je tad nastao karambol u mojoj glavi. Nikad mi nijedna mracna i depresivna muzika nije toliko prijala. Robert Smit je jedini mogao da se igra takvim emocijama, a da izbegne egoisticno patetisanje tipa "Slusajte sad svi kako je meni tesko." Tesko, a lepo. Nije li to odlika prave umetnosti? Od neceg odvratnog napraviti lepotu i podeliti je sa ljudima. Dokazati da je duh uvek jaci. Cak i kad pati.

    Desintegration je zaista vrhunac, ali vrhunac necega sto je meni u umetnickom smislu bilo nazadak. Previse zategnuto, upakovano, isproducirano. Lepota prvih albuma i jeste bila u tome sto je sve zvucalo po malo kao da su ga neka deca pravila. Ali deca sa neke druge planete.

    Pre desetak godina naletim na neki MP3 na kojem su bili svi albumi nakon Desintegration. Osim par vrhunskih dometa - beskrajno isprazno. Potpuno obrnuta situacija: Sad je pravio vesee pesmicice, a meni je bilo tuzno gledati sta industrija napravi od onakve ljudine.

    Bez obzira, Cure zasluzuju svako postovanje. Jedan od najvecih bendova ikad.
    Nek su nam zivi i zdravi, dobro nam dosli!
    (Spasoje, 21. jun 2019 09:19)

    # Link komentara

  2. Lep tekst.
    Hvala.
     (zlol, 21. jun 2019 06:18)

    # Link komentara

  3. Moj prvi susret sa The Cure je bio 1986 u Poreču, u nekom klubu, neka Holanđanka koju sam muvao je otklidala kad krene "Boys don`t cry" i "In Between Days". Tako sam zbog nje kupio "Standing On The Beach" album i otkinuo kad sam prvi put čuo "Charlotte Sometimes", a na toj kompilaciji ne zna se koja je bolja stvar. Naravno, kupio sam sve pređašnje LP-je u Trstu i nastavio da se oduševljavam. Meni, lično, "Wish" je njihov vrhunac, a pošto se oduševljavam Robertovom poezijom pesme "A Letter to Elise" i "From the Edge of the Deep Green Sea" su mi ubedljivo najbolje što je napravio.
    I sad ne mogu da dočekam da ih konačno vidim uživo na Exit-u. Kakvo će mi to biti uživanje...
    (Lajavi krelac, 20. jun 2019 23:11)

    # Link komentara

  4. Moja supruga, tada jos devojka, je od the Cure mogla podneti samo Friday I'm In Love, a meni je to bio samo jedan pevljivi pesmicak (slicno sto svi od EKV znaju samo za Krug, ili Par Godina Za Nas). 4. jula zajedno idemo na EXIT po prvi put i to samo zbog mene. Jako mi je drago da ce se "zrtvovati" zbog mene jer ona vise voli Hard Rock.
    (Trovach, 20. jun 2019 20:06)

    # Link komentara

  5. Nikad neću zaboraviti kada sam prvi put čuo THE CURE. Album The Disintegration više nikad neće biti snimljen, to je jednostavno nešto neponovljivo. Znao sam danima da slušam to bogatstvo zvuka. Roberte Hvala ti.
    (Ijjjjaaaaoooo, 20. jun 2019 19:12)

    # Link komentara