- Vesti -

Robertov lek koji nas je spasao

Robertu Smitu je izgleda, od rođenja bilo „suđeno“ da bude pomalo depresivan, pomalo bipolaran u ispadima radosti koji se smenjuju sa tugom, i vrlo tvrdoglav - osoba koja ne odustaje. The Cure su „bipolarni“ u svom smenjivanju radosti i poleta (ređe) i tuge (češće).

Piše: Žikica MiloševićIzvor: EXIT
Podeli
Foto: Promo / Exit
Foto: Promo / Exit

I bili su tvrdoglavi sve ovo vreme, od početaka kada ih je malo ko razumeo, do momenata kada su izbacivali remek-dela, punili stadione i postajali priznati i poznati začetnici novih pravaca, inspirišući mnoge. Menjajući se, kao Bouvi, ne pod prisilom komercijale i diskografskih kuća, već upravo onako kako im je izlazilo iz duše. Tvrdoglavo su ostajali svoji, isti a uvek pomalo drugačiji.

Ali, sve je to kod The Cure, čije ime, ne zaboravimo, znači „Lek“ na engleskom, potpuno prirodno. Kada je Robert Smit srećan, kao u pesmi „Friday I'm In Love“, on je istinski srećan, bez zadrške. Kada je tužan, on izmisli novi pravac u muzici (dark, darkwave ili gothic rock, kako ga je ko zvao) ili napravi možda najbolji album svih vremena („Disintegration“, 1989.). A sve je počelo sasvim drugačije. Sada već davne 1979. godine bend koji je skratio svoje ime sa „Easy Cure“ (Jednostavan lek) na današnje, pankerskije, rešio je da izda debi-album „Three Imaginary Boys“, koji je zvučao sasvim kao post-punk i new-wave gitarski uradak, tipičan za ono doba, nalik na The Jam.

Videli su se delići ranjivosti („Boys Don't Cry“) i naklonost prepričavanju književnih dela u pop-formatu (singl „Killing An Arab“ je zapravo muzički opis knjige „Stranac“ Albera Kamija), ali je tek na drugom albumu “Seventeen Seconds” došlo do naglog okretanja depresiji kao temi. Vodeći singl “A Forest” je opet jedna književna tema (“Proces” Franca Kafke), a album postavlja temelje gothic-žanru, zajedno sa Joy Division i Siouxie and The Banshees, gde, gle čuda, Robert svira bas. Atmosfera na koncertima je čudna (“Čini mi se da širimo vajb samoubistva” - rekao je klavijatursta Metju Hartli i napustio bend).

Sve više haosa, mladalačke depresije iz vremena vlasti odurne Margaret Tačer vodi u drogu i samoizolaciju na oblačnom ostrvu i izdavanje još dva albuma „dark trilogije“ – „Faith“ i „Pornography“.

Ovaj poslednji je bio kap koja je prelila čašu za muzičku kritiku koja je opisala album kao užasan (danas se smatra jednim od najboljih ikada), kao i za vlasnika izdavačke kuće koji je Smitu rekao „Propašćemo! Hoću hit, kao New Order! Napravi mi „Blue Monday“!). Smit besno snima, sam u studiju, uz gajbu piva, pesmu „The Walk“ i ostavlja ujutro traku sa natpisom „Evo ti tvoj $**%&* hit!!“. I pesma stvarno postaje hit.

Robert se oslobađa stega i počinje njegova „niska bisera“, pesme poput „The Lovecats“ ili „In Between Days“ su radio-hitovi, pomalo vesele, pomalo bizarne. Mic po mic The Cure do 1987. postaju maltene stadionski bend, a pesma „Just Like Heaven“, posvećena njegovoj ženi Meri (ona se i pojavljuje u spotu, pogledajte pažljivo) i danas je jedna od najdirljivijih oda ljubavi. I najpevljivijih oda.

Međutim, Smit je, po svojoj prirodi, osoba koja je iako bila „stara duša“ kad je bila veoma mlada, osoba sa patološkim strahom od starenja. Uoči svog 30. rođendana, upada u depresiju i ponovo se vraća starim porocima - depresiji i toksinima, ali kao introspektivni album, remek-delo koje izlazi kao rezultat svega toga, „Disintegration“ iz 1989. je možda i najviši vrh underground i indie-muzike.

Ko ne zna „The Love Song“ ili spooky spot za „The Lullaby“? Već 1992. sa sledećim albumom The Cure postaju možda i najveći bend na svetu u tom trenutku, a čitav svet i danas, 27 godina kasnije, u petak kači na Facebook pesmu „Friday I'm In Love“. Robert je inače bio ubeđen da je ta pesma sigurno podsvesno ukradena i zvao je desetine svojih prijatelja da im svira akorde na telefon da bi mu svi rekli: „Druže, opusti se, tvoja je pesma!“. Toliko je bila pevljiva. Čak previše. Smit počinje da šizi od te pesme i govori da ljudi koji su zavoleli The Cure preko „Petka“ ne razumeju The Cure i prekida sa izvođenjima na nekoliko godina. Srećom, predomislio se, pa ćemo je uskoro čuti na Đavi.

Sledeće godine donose sporadične hitove i izlive briljantnosti (album „Bloodflowers“ se smatra najboljim od svega 4 koliko ih je bilo u proteklih 27 godina), ali svi počinju da shvataju šta je tvrdoglavi gotičar hteo da kaže, i baš kao u slučaju Nika Kejva ili Depeche Mode, The Cure dobijaju zasluženo priznanje kao jedan od najvećih bendova koji je ikada postojao. I još postoji, srećom.

U četvrtak, 4. jula, biće veliki dan za sve nas, za Exit, Novi Sad i čitavu zemlju: The Cure će doći prvi put i odsviraće, slaveći 40 godina od debitantskog albuma, koncert na Main Stageu u trajanju od najmanje 2 i po sata! Zamislite da ste kupili kompilaciju od 150 minuta najboljih stvari koje su definisale rok i pop istoriju poslednjih decenija, koje su nadahnule hiljade bendova da se okupe i iskažu svoje emocije bez nužno mačo-rokerskog stava. Tuga i radost, sreća i mizerija, pevljive melodije koje su „kjurovci“ uvek znali da nam „isporuče“ bez „jeftinoće“. Biće to praznik na Tvrđavi. Nemojte ga propustiti.

A poenta svega što je The Cure ikada uradio je da te zagrli jednom velikom rukom i kaže:

„Možda neće biti bolje, možda je svet užasan, možda si loše raspoložen ili neprilagođen, ali nisi sam. Tu smo zajedno.“ I upravo zato je skoro svako jednom u toku života mogao da kaže, da parafraziram jedan disko-hit iz davnih vremena „Last night Robert Smith saved my life.“

strana 1 od 130 idi na stranu